Ελλάδα

Moj ujak Panajotis je bio i ostao organski levičar. Kako je to izgledalo u Grčkoj pre 50 godina?

Njegov otac je bio ljuti bogatun, ali je bankrotirao baš kada se Panajotis rodio. Stoga je osmogodišnji klinac morao da kelneriše po javnim kućama u solunskoj luci. Naravno da zakon zabranjuje zapošljavanje maloletnika i naravno da oni rade li rade. Oduvek i zauvek. Zna se koje poslove.

Osim po crvenim fenjerima, luka je bila poznata i kao jedino mesto gde su se u poluilegali održavali koncerti „crvenog“ Teodorakisa. Vole Grci muziku, naročito svoju, ali vole i da izađu na ulicu kad ih nešto tišti. Koncerti su po posećenosti pomalo ličili na Exit, samo na grčki način, uz redovno upadanje policije na klasičan policijski način.

Moj ujak je u luci naučio da čita. Pošto nisu imali bukvar, stariji drugari su mu sricali 24 slova grčkog alfabeta iz Trockog. Drugare su povremeno hapsili, a mog ujaka samo vukli za uši. Ipak, nikada nije oprostio vlastima te crvene uši! Jedini se on drao tokom masovnih racija, na sav glas, preteći policiji „sestrom od tetke koja će da ih tuži Titu!“

Majka te njegove sestre, moja baka Ekaterini, morala je posle rata da se zaposli u krojačkoj zadruzi. Pošto su joj zabranili ono što se danas naziva privatnom praksom, pokušala je da zavede red među „seljančicama koje fušere“. Zgražavala se nad tim na šta liče kaputi i odela koje ljudi posle kupuju u robnim kućama i tako je u Jugoslaviji ponovo oživela izreka „buni se kao Grk u apsu“!

Baka se na jedvite jade izborila za pasoš, tek 1953. Godinu dana ranije umrla joj je majka koju nije uspela da vidi „zahvaljujući komunjarama“. Sasvim je sigurno da Ekaterini, kao takva, ne bi stigla ni na pomen da nije sašila nekoliko balskih toaleta gospođi-drugarici nekog Titovog funkcionera, naravno, gratis.

Ja sam se rodila u vreme famoznog crvenog pasoša. To je ono vreme koje danas pominju po kupovini farmerki u Trstu. Prvi džins sam nabacila u Solunu, ali to mi nije bilo toliko bitno koliko grčko more, moji vazda veseli rođaci i kupovina longplejki.

Jedva sam čekala leto da otputujemo u Grčku „na bar dva meseca“. Kredit – kredit. Nema veze. Ali putovali smo i mogli da otplaćujemo kredite. Leto je za mene značilo život! Ostatak godine smo prekraćivali tako što smo sakupljali značke sa Titovim potpisom – za rodbinu. Isprva mi nije bilo jasno šta će im tolike istovetne značke? Ubrzo sam shvatila da ih je stari trgovački narod valjao za dobre pare.

Potražnja je uvek bila veća od ponude. Jugoslavija je bila totalni hit u tom delu sveta, i ne samo tom. Posao prodavanja znački isplativ, ali rizičan taman kao onaj u luci. Međutim, Grci su hrabar narod! Oni i ne misle o hrabrosti – kad se za nešto zapale, niko ne može da ih zaustavi. Uzalud je mamina tetka čupala kose na glavi: − Sve će da vas potrpaju u ćorkanu!
Oni su se stalno smejali, izvodili žene i decu u kafane, čašćavali prijatelje.

Nisu patili od luksuza, s tim što nisu bili gadljivi na dobar auto i robne marke. Njima je bilo najvažnije upravo ono zbog čega sam jedva čekala da se domognem Grčke – da budu opušteni! U tom smislu su mi čak delovali pomalo detinjasto, pa sam ih nazvala „Deca Pireja“, po numeri iz čuvenog filma koju je za moj ukus najbolje otpevala Nana Muskuri. Znatno kasnije, kada sam posetila El Grekovu kuću u Toledu, saznala sam da su i hispanizovani Dominikos Teotokopulos i Teodorakis i Nana, zapravo − Krićani. Evropa je tamo nastala jednom. Videćemo da li se istorija ponavlja ili je i to samo mit.

Panajotis se zamomčio, počeo da se zabavlja sa Georgijom. Da li zbog odanosti političkim strastima, ili jednostavno zato što je poticao iz siromašne porodice, nikako da sakupi pare da se oženi. Georgija je imala stariju sestru za koju se govorilo da je uspela u Americi. Niko nije postavljao pitanje šta to konkretno znači. Amerikanka je mlađoj sestri ostavila trosoban stan u Solunu i našla joj radno mesto u tada prestižnoj banci „Makedonija“.

Dobra prilika! – rođaci su radosno trljali ruke. Panajotis se nije radovao. On je bio načisto poražen činjenicom da žena treba da ga izdržava. Njega! Koji rinta otkako zna za sebe. Žena je tužna kad je muž tužan, bar je to tako kod dece Pireja. S tim što oni trpe dugo tugovanje. Georgija se vrlo brzo prenula, potegla sestrinske veze, te tako Panajotisa pozvaše u sedište „Pasoka“, jedne od najjačih političkih stranaka u toj zemlji. Nemajući pojma da tamo ide samo da bi ga učlanili, potom odmah zaposlili, pojavio se buntovnički, u izlizanim farmerkama. Krenuo je pun nade – on će njima da pokaže! Vratio se sav utučen sa tog „mučnog sastanka“. Jedva je sakupio snagu da mi se požali: − Neznalice, nisu čitali Trockog!

Bez obzira na to šta je on tamo lupetao, nedugo posle „tegobnog sastanka“, pozvaše ga da bude direktor „Krajslera“.
− Opa! – obradovala se moja majka koja je u to vreme čekala u redovima brašno-ulje-šećer-cigarete.
− Ništa mi nije jasno – isprva je zvučao potišteno, konfuzno. No, malo po malo, otkrio je draži kupovine sopstvenog stana, vikendice na ostrvu, posedovanja džipa, mogućnosti da ćerke školuje u privatnim školama. Prvi put u životu je pušio lulu! Počeo je da sluša Pavarotija, a u slobodno vreme je čitao „Na Drini ćuprija“.

Grci obožavaju svoju zemlju. Baš je vole, dođe mi da kažem da su zaljubljeni u nju. Stoga joj tepaju: „Elada, Eladica“. Deminutiv izgovaraju kao mantru, uz obavezan osmeh. Umeju da uživaju kao i svi ljudi koji umeju da vole. Nisu od onih primoraca koji „začudo ne znaju da plivaju“, brčkaju se kad god ugrabe priliku, tamane plodove mora, kritska vina se podrazumevaju, a ostrva ne daju ni po cenu da im oduzmu celu zemlju!

I oni pasu srpsku salatu, samo što je zovu grčka. Njihova ljubav prema Srbima je za mene oduvek bila enigma. Razumem da ti se dopada neki narod, ali baš toliko! Na primer, sećam se žene koja se u svom mercedesu preprečila ispred tenkova NATO-a! Do kraja je bilo neizvesno da li će da je pregaze. Stali su tik uz auto. Njoj nije palo na pamet da napušta vozilo. Ostaje činjenica da je preterivanje prateća osobina ljubavi.

Uz nas i Turke, Grci su najčuveniji evropski gastarbajteri. Ujak Vasilis me je jednom pozvao da dođem „kod njega u Nirnberg“. Bio je barmen u restoranu „Apolon“. Baš te večeri kada sam zaradila plodove mora tako što sam vlasniku, Hristosu, na grčkom prepričavala život svoje bake, jedan stari Nemac je slavio rođendan. Beše to velik skup i osoblje se, logično, ponadalo bogatoj napojnici. Završi se slavlje, postroji se personal, svako ispruži ruku. Kad ono, bednik, samo 5 maraka po osobi! Ali, daj šta daš. Nikome nije palo na pamet da se rukuje sa slavljenikom osim mom ujaku Vasilisu. Smeje se Hristos, gurka me, šapuće:
− Pazi budalu, ne kapira da je matori ratni veteran, ne primećuje da u rukavu nema ruku nego protezu!
Nemac nije hteo da pruži protezu.
Vasilisova ruka je ostala u vazduhu.
Hristos je umirao od smeha: − Hajde da pogađamo gde je posejao tu ruku – kod vas ili kod nas!

Panajotis nam je donosio hranu u vreme praznih rafova. Radoznao baš kao dete, redovno je pratio moju majku u rečenim pohodima. Čudio se zbog čega u Beogradu ima toliko cvećara?! Bandoglav, nije nam verovao da su saksije ukrasi za prazne rafove. Stalno je nešto zapitkivao:
− A zašto oni crvene nazivaju bandom?
Poludeo je kada je na našim pijacama video kako se mandarine, koje je Grčka poslala Srbiji uz lekove i drugu pomoć, prodaju za 2 marke po kilogramu! Konstatovao je da mu ništa nije jasno, poglavito izvanredan humoristički program na televiziji u vreme krize! Niko nije mogao da ga ubedi da naše turbo-folk zvezde nisu parodija, već „stvarne pevačice“.

Kad je njih zadesila kriza, Grci su upali u kolektivnu depresiju.
− Eto, i nas je snašlo – kukumavčio je Panajotis bar jednom mesečno.
− Nemate vi pojma šta je kriza! – mama bi nesvesno ali neizostavno povisila glas.
Iako tužan, nastavio je da se čudi:
− Zbog čega ne možeš da se lečiš? Zar nemaš zdravstveno osiguranje?
Njegova sestra je trpela užasne bolove od artritisa „i od svega“. Najgore je kad u tom stanju još moraš i da objašnjavaš.
− Jer nemam pare da se lečim! I nemoj više da me nerviraš tim glupim pitanjima!

I da je hteo da se naljuti, ne bi mogao. Utučen, jedva je govorio:
− Nas su urnisali. Štedeli smo godinama da starija ćerka studira u Oksfordu, a sada smo spali na to da je šaljemo u Ameriku. Užas! Smanjili nam plate, ne znam kako ćemo da preživimo.
− A kolika je ta tvoja SMANJENA plata?! – žestila se mama unapred.
− Ne pitaj! Hiljadu i dvesta evra. Sa tim mogu da se slikam!
Sestra ga nije štedela:
− Pa ti se onda lepo slikaj, sa sve Trockim! Ako sam ja živa sa trista evra penzije koju delim sa nezaposlenom ćerkom, preživećeš, vala, i ti!
Govor ga je izdavao, ali ne i čuđenje:
− Kako? Pa ti si imala dobru platu! Je l’ to trista evra nedeljno?
Mama je najpre otpila gutljaj piva, potom zagrcnuto odgovorila:
− Eto tako! Ne nedeljno, nego već trideset godina!

Živo me zanima kako će živeti moji rođaci posle pobede španske partije „Možemo“ u Grčkoj. Navijam za njih, normalno, rod su mi! Želim im sve najbolje – da ponovo kupuju stan & vikendica od plate, da voze džipove, da letuju bar mesec dana na ostrvima, da deca uče francuski na Sorboni, da se leče zlu ne trebalo na inostranim klinikama kao i sav normalan svet.

Da ručavaju u restoranima i da se moje tetke, ujne i sestre napokon odmore od tog košmara „moram da kuvam svakoga dana“! Želje su uvek pomalo sebične, to je prirodno. Jer, ako njima bude lakše, ubeđena sam, i nama će biti manje teško. Valjda toliko možemo.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedintumblrmail

3 Comments

  1. Suzana
    ·

    Izvinjavam se zbog prekida na vezama. U pitanju je ujak Panajotis, naravno.

    Reply
    1. Ariel
      ·

      Ujak Panajotis se nije istopio. Tuguje sa ženom u njihovom prelepom stanu u Solunu, a ja mu želim da sada otplati i taj drugi, namenjen ćerkama. Zaboravih da napišem da obožava Janisa Ricosa koga smo mi posrbili u Jani Rico. I dalje sluša Teodorakisa. Moćne su melodije:) Hvala na toplom komentaru.

      Reply
  2. Suzana
    ·

    Toplo i lepo napisano. I ja navijam za Ciprasa dušom i srcem. Ako bi uspeo u svojim namerama, bio bi to prvi tako značajan preokret u istoriji koji nije ostvaren kukom i motikom. Samo da se i on ne “istopi” poput ujaka Pa najoptimalnije

    Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.