BUĐENJE

− Šubi dubi dua, tupa tupa tup…
Rastko oponaša prateći vokal i njiše se ne bi li se razbudio uz muziku jutarnjeg programa Radio Blesimetra. Voditelji su šarmantno pospani, prave šale na račun svojih jutarnjih glasova, sveopšteg mrza, kako to oni kažu – Ko će mi objasni zbog čega bismo se budili? − uveliko orni za duhovite dosetke. Narodu prijaju njihove šale na račun tekućih ludila u gradu i šire, a naročito one o genijalcima koji se – voditelji svaki čas izražavaju svoju zahvalnost – brinu o njihovom nadrealnom programu.

− Dobro jutro Beograde! Beograđani i Beograđanke koji ste i ove noći spavali na podzemnim vodama! Priznajte da vam to nije palo na pamet, smučila vam se priča o vodi, dobro, sve je to normalno u poređenju s poremećajima na visokom nivou. Nadamo se da ste se remontovali tokom prestoničke akva-noći i da će nečujni žubor da vam pomogne da izdržite još jedan radni dan. Naravno, ovo se odnosi na nacionalnu manjinu koja je zaposlena. A većina bar ima nas!
− Gužva na Gazeli, bože moj, malo čukanja, malo psovanja, bitno je da je stanje regularno. Vodostanje i ostala s… Bip! Vi što idete busom, čuvajte novčanike! Znam da znate, ojadili su vas sto puta, ali koliko god da pazite, oni vas ipak pređu, zar ne? E pa, nemojte da se tamo zamajavate, da se unosite u neku frku sa komunalnom policijom, pa dok se čuvari reda obraćaju građanima biranim rečima, vas pelješe! I šta će vam uopšte novčanici? Ozbiljno. Zašto to sebi radite – patite od relikta prošlosti i izazivate sudbinu. Nego vi lepo, blago meni, strpajte tih 200 dindži, ličnjak i povlasticu u gaće – kako nas je savetovala moja baba, a mi je nismo slušali i evo gde smo sada! Okej, uvek može gore, znamo, mi smo vaspitani, politički korektni, savladali smo to gradivo još kao deca. Od babe, normalno, koja nije odstupala od svog ubeđenja tokom svih svojih 90 i kusur godina života!
− Zaaa koji minut slede vesti. Kratke, što kraće, ne brinite! Odmah da vam kažem, u slučaju da još niste primetili, dan je lep. Mislim, meteorološki gledano. A sad kakav je… Kao i svaki drugi – kako kome! Ne menjajte talase, ostanite uz našu muziku, uradite neku vežbicu, čisto da unesete promenu. Evo, ja sam se upravo protegao, zevnuo kao krokodil i već mi je bolje! Vi što nemate posao moći ćete uveče zadovoljno da kažete: Eto, uradio sam vežbe, nije mi propao dan!
− 12 stepeni u gradu, duva, ali zato vazduh manje smrdi! Što bi rekla doktorka Lincura, ako mislite pozitivno i sunete u sebe dve litre tečnosti – pivo se ne računa! – postoji šansa da vam bude bolje! Sad mi dođe da opet citiram svoju babu, ali nema smisla, uzdržaću se, ipak je ovo javni program.

Rastko sebi kuva kafu bez šećera i čaj za Adonisa. Prethodno je napravio kajganu od tri jaja – dovoljno. Uz pola vekne od juče i malo pileće salame − držaće ih do bureka. To jest, ako ih gazda i danas časti. To jest, ako bude posla. Ma, snaći će se njih dvojica udruženim iskustvima jednog tridesetogodišnjeg zatočenika tranzicije i izbeglice iz Sirije! Nije problem naći gazdu. Njih ima i previše. Ali naleteti na onog koji plaća – to se zove sreća!

− ’Ajde, ustaj. Sedam sati, vreme je za nove pobede! – pričaju na engleskom koji slabo govore što im omogućava da se još bolje sporazumevaju.
− Mnogo ti hvala, brate Rastko − Adonis još ne zna gde je, ni oči nije otvorio, ali potreba da zahvali za dobro delo nikad ne spava.
− Aman, bre, dosta! Je l’ smo se dogovorili da prestaneš da mi zahvaljuješ?! Pa dokle, brate, slušam te već dva meseca i ko zna koliko ću još! Prolupaću!
− Ali ja ti to iskreno kažem. Ti si mi spasio život… − dok govori merka fleke na zidu, stolicu zatrpanu odećom, sve što pomaže da se priseti gde se probudio ovoga jutra.
− Dobro, dobro. Ti si fin dečko, u redu je, dovoljno si zahvalio, idemo dalje. I nemoj da mi pričaš da sam ti spasio život, nisam ja doktor ili pripadnik antiterorističke jedinice! Vidiš da ni sebi ne mogu da pomognem. Samo sam te primio u ovu buđavu gajbu da bratski delimo to što imamo. Ti bi za mene isto učinio, zar ne?
− Uvek! Ja bih i život dao za mog brata Srbina! Bog je jedan, on sve…
− O’ladi me s religijom od sabajle! Ukapirao sam poentu, bog je jedan tralalalala. Diži se, klopa je spremna, pa da krećemo.

− A gde ćemo danas?
− Tamo gde i juče, na Savu da čistimo đubre. To je sada hit, daće bog da potraje.
− Ima posla?
− Šljake će da bude bar trideset godina, kako rekoše ovi tvoji što će da zidaju Menhetn u Beogradu. Samo da plate…
− Koji moji? Pa moj narod je u ratu! − naglo se razbudio, skočio iz kreveta, nije svestan da stoji ispred Rastka u borbenom stavu.
− Dobro de, šalim se. Znaš na koga mislim. Uostalom, uskoro ćemo svi da budemo naši.
− To bi bilo lepo – smeška se Adonis.
− E da, kad bi bilo – domaćin uzvraća smešak. − Mani politiku, nisu te priče za nas bednike, da vidimo mi od čega se živi – zavlači ruku u farmerke.
− Molim? – pospani Adonis je u blagoj konfuziji, ne može da poveže rečenicu i pokret.
− Šta je tebi od jutros? Hoću samo da prebrojim pare. Da vidim dokle smo stigli. A šta si ti pomislio? Bolje po tebe da ne nagađam!

Mladom Sirijcu je laknulo. Kako je mogao da zaboravi gde im je kasa? Obara pogled, stidi se što je ispao glup. Već dva meseca gleda kako Rastko vadi pare iz gaća, ali danas je nešto pometen. Loše je spavao. Sanjao je roditelje, braću i sestre. Sedeli su na okupu, kao u dobra vremena, ćaskali, smejali se. Utom je kuću pogodila granata čini mu se samo tren pre nego što ga je ljubazni Srbin probudio. Smerno pita da li ima još malo čaja.

Rastko obavezno prebrojava novac dva puta, naglas. Potom ga savija u rolnu i obavija gumicu. Usvojio je babin savet.
− Nije loše s obzirom na to kako nam je! – izgleda da je zadovoljan današnjim bilansom.
− A kako nam je?
− Super! Kako može da nam bude?! Je li, na čemu si ti?
− Ja? Pa, na stolici…
Rastko se trese od smeha, čak su mu spale farmerke. Komšinica iz stana ispod lupa o cevi za grejanje, prodere se da je čuju to Tokija:
− Smirite se, pederčine, da vam ja ne dođem gore!
− Šta je ovo? − Adonis natuca srpski, ali srećom ne zna mnogo reči.
− Druga strana Srbije. Mani babu! Da vidimo mi dokle smo mi stigli. Ovako. Do Budimpešte stotka. Odnosno pedeset ako Moma pristane da te prošvercuje. Znači ostaje još sto…Hm.

Mladić iz Sirije lagano ispija čaj i strpljivo čeka da čuje dokle je stigao.
− Otprilike do slovačke granice. Mora još da se radi! Bar do Beča, za početak.
− A dokle? – Adonis pita onako, uzgred. U stvari mu je svejedno. Toliko dugo živi nomadski da je već odustao od toga da zamišlja svoj dom. Zašto bi u Slovačkoj bilo drugačije, ili u Beču? Uostalom, evo, stanuje kod čoveka koji je takođe beskućnik. I šta mu fali? Živi su i zdravi, snalaze se za hranu i ostale osnovne potrepštine. Njihovo prijateljstvo je dragoceno. Adonis oseća da je na neki način stigao na cilj, ali Rastko misli drugačije, odgovara:
− Daleko. Što dalje!

− Slušate najnovije vesti vašeg omiljenog Radio Blesimetra! Predstavnici vlade danas razgovaraju o Kosovu u Berlinu. Časovi će biti skraćeni na petnaest minuta, poručio je predsednik sindikata prosvetnih radnika koji već godinu dana štrajkuju. Dve osobe poginule na Ibarskoj magistrali u teškom sudaru audija i džipa marke Tojota. Sud doneo oslobađajuću presudu za Miodraga Tabakovića Dileju, optuženog da je u maju prošle godine usmrtio tri osobe u klubu „Alkatraz“. Vreme i danas sunčano, vetar pojačan, do šest metara u sekundi, vazdušni pritisak 30 milibara iznad normale. Očekuje nas prijatan dan!

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedintumblrmail

6 Comments

  1. Suzana
    ·

    Ovo je sjajno, potresno, a duhovito. Kao da sam gledala neki od starih dobrih italijanskih neorealističkih filmova.

    Reply
    1. Ariel
      ·

      Hvala mnogo na komentaru! Filmska asocijacija je veliki kompliment. “Smeh kroz” suze još veći. Ostaje da se nadam da ste u pravu:)

      Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.