BUS MINUS

Ne izlazi mi iz glave ona scena u kojoj se stariji Beograđanin, u prevodu na srpski – deda, junački obračunava sa brojačem putnika! Višeslojna slika vremena, mesta i mentaliteta, a ne zna se koji je sloj gori. Dakle, od penzionera se otimaju pare za spas Srbije, te se tako plaćaju navijači koji broje putnika – zvanična suma iznosi 32 miliona dinara! Zamislite kolika je onda prava cifra! Ideja je umobolna, ali genijalna – eto njima para, eto njima ubrzanog smanjenja broja stanovnika! Što bi rekao načelnik Maksim (Petar Božović u maestralnom filmu „U ime naroda“, Živka Nikolića): „Oooo, što je lijepo! Još samo da mi nije ovoga naroda!“

Deda je, bar na snimku, preživeo. Pametan čikica – neće da se javi vlastima radi utvrđivanja krivice! Nije on od juče. Kao ni putnici u tramvaju sa snimka kojima ne pada na pamet da se mešaju u „rad ko zna čijeg momka“. Bar taj krug dvojkom su preživeli. Mnogi od onih koji žive od roditeljskih penzija jer nisu ukapirali „lako do posla“ (dilera, pevaljke, poslovne i kafanske pratnje…) pogubili su živce. Skaču sa višespratnica ili trunu lagano, anonimno. Zeznuli ih roditelji, a ko drugi? Preškolovali ih i sada deca od po 50 godina normalno ne mogu da nađu posao u Srbiji. Nemaju ni za kartu te ih tako ne videsmo u tom istorijskom tramvaju – jedini nepenzioner je bio iznervirani brojač.

Neko je rekao da u Srbiji više nema skandala. I u pravu je! Crna hronika trpi hiperprodukciju. Jer nismo se još smirili od dede sa amaterskog snimka, stiže priča o ženi koju je pretukao vozač nekog audija ili tome sličnog „prosečnog automobila u Beogradu“ naočigled cele kolone automobila, odnosno vozača (suvozača, putnika) koji su se nanizali iza vozila tog izroda od žene. Pa šta drugo da očekuje ta neka La Pasionaria?! Što se čudi?! Sama je započela boj, sama treba i da ga završi! Još zvala policiju, čuj! Čudi se što su došli tek za pola sata dok je ona svojim kolima pratila ovog tabaroša. Obaška što je vozila troje dece – bar su se oni edukovali.

Da li smo postali zombi nacija? I da i ne, zavisi. Po nekoj mojoj računici, Srba ima još najmanje u Srbiji. Ko ima uvid u to kako se ponaša naš narod u Beču, Dablinu, Nebraski, Patagoniji, Mozambiku, Južnoj Koreji…? Za početak, najveći deo naše izbegle nacije nema pojma šta je to bus plus – koriste metro. Mnogi redovno šalju novac, pomažu ne samo svoje najbliže, već i poštanske službenike koji su pazarili spravu za detektovanje love u pismima! Ono što me najviše pleni u vezi sa njima jeste to što se – unose. Na primer, shvatili su da evro naglo pada u vreme velikih praznika, tako da lovu šalju ranije. Dokle god ima empatije, ima nade za Srbiju!

Uprkos činjenici da ovde ne postoji nijedna javna ličnost koja se nije odmetnula u književnike, ima nade i za književnost. Nije tačno da smo osuđeni na seksualne ispovesti bakica sa zamenjenim kukovima. Treba biti uporan, tražiti. I tako nađem fenomenalnu priču o jednoj ekspediciji naučnika koja je bazala afričkim džunglama. Logično, izgubili se. Vodič pobegao, giljaju oni sami po prašumi, kad – isprečiše se domorodci u živim bojama, sa kopljima i gladnih izraza lica! Kukuuuu! – pomisliše ovi u sebi. Ali u džungli se zna red. Nisu ih pojeli na licu mesta ili, kako bismo mi rekli, nisu utajili imovinu. Po zakonu plemena, odvedoše ih kod poglavice. Stoje pred njim, već su se oprostili od ovoga sveta, utom jedan naučnik promrmlja: „E sad smo naje…!“ Poglavica momentalno upade u trans, ma bez trunke kanabisa! „A oklen ste vi?!“ Ovi ne mogu da veruju, normalno, jer TO je literatura, a ponekad i život. Ugostio je đetiće kako priliči – „ojđen ima od ptice mlijeko, samo reci šta ti je volja!“ Elem, ko je rukovodilac plemena? Pa Crnogorac, razume se! Čovek mornar, preživeo brodolom, lutao kao i ovi naučnici prašumom, ali imao je sreću da je nabasao na rečeno pleme u času kada je umro prethodni poglavica, a sunčev zrak navalio da obasjava tada zarobljenog đetića. To je bio Znak! Svi popadaše na kolena, eto šta je demokratija! Pitaju ga učenjaci da li mu nedostaje rodna gruda. „Ma kakvi! Ojđe imam sve! Ženskinje, da ne mogu da postignem! Hranu koju poručim. Oni jedu ljude, to se mene ne tiče. Nema toga što ne mogu da mi pribave, ka da sam u hotel sa pet zvezdica! A i lijepo je, mirno, vazduh čist. Što je najvažnije – ne nerviram se! Doma sam se mnogo nervira, dobro je da nisam zapatio neku boleštinu. Ovako sam živ!“

Priča je autentična. Nešto najbolje što sam u poslednje vreme pročitala, naravno na internetu. Hvala Mu! – izgovorim više puta dnevno. Misleći na internet. Koja blagodet. Ne plaćaš prevoz, člansku kartu za biblioteku, preskupe knjige među kojima se, istina, nađe i neka sa dobrim prevodom. Ali nije to poenta. No što je? Pa to je – da ima nade! Kud prođe jedan, i drugi će, i treći… Ima ljudi! Gostoljubivih, koji znaju red. U blagostanju ima i ljubavi. Lepo je čojek reka – „ne mogu da postignem“. Ma super! Skoro kao u horoskopu.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedintumblrmail

8 Comments

  1. odusevljen
    ·

    odusevljen sam. ovo je osvezenje.
    bravo marija, drugarice moja.

    Reply
    1. Ariel
      ·

      Hvala. Samo da znate da ste vi krivi što ću pisati još:))

      Reply

  2. ·

    Jadan deda nije znao da je nesretnik bez broja i tako se borio da uđe ali nikako da mu daju taj broj i koštao ga je puno blama i sramote na očigled cele Srbije,odma su se javili da se ne sekira dobiće i on svoj broj samo da mu uzmu malo od penzije TO SE PLAĆA.

    Reply
    1. Ariel
      ·

      Harači se podrazumevaju. Plaća se čak i ovaj ugljenik koji udišemo. Ipak, nije sve u novcu. Koliko sam mogla da vidim na tom snimku, zaposlenom brojaču je bio merak da se iskali na starijem sugrađaninu. To je ta široko rasprostranjena bahatost koju vidimo na svim nivoima društva: Hoće mi se, može mi se! Duboka patologija. Naravno, začinjena drogama, alkoholom… I pre svega kućnim vaspitanjem: primer roditelja koji je velikodušno ustupio BMW svom klincu koji čak nema ni položeni vozački ispit, ali je zato uspeo da postane poznat policiji…

      Reply
  3. doli
    ·

    Sjajan članak! Naslov mi se posebno dopada. A dodala bih, tokom zimskih dana, mnogi stariji beskućnici spavaju u dvojci, jer im je to jedino mesto gde mogu da se ugreju a znamo da dvojka kruži!

    Reply
    1. Ariel
      ·

      Hvala. Ima tu svašta da se doda… Osim dvojke koja kruži dok ne izbace putnike na Slaviji zbog nekog skupa, ove ili one ‘jade’. Sve za zabavu i paradu! Na tome ne sme da se štedi – očigledno. Igara bez hleba… Broj beskućnika rapidno raste. Ima ih svuda. Spavaju i u kanalizaciji, noću krišom odižu šahtove i ulaze… U boljim slučajevima, prespavaju neko književno veče ili besplatan koncert – da se malo našalim na gorku temu.

      Reply
  4. Suzana
    ·

    Sjajno! Kao i priča GLAD. To je naš život. Dobro je sagledati ga i očima talentovanog i duhovitog posmatrača.

    Reply
    1. Ariel
      ·

      Hvala najlepše. S tim što je, u ovom slučaju, život mnogo talentovaniji pisac (apsurda) od mene:))

      Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.