KOD OLGE

− Hoćemo li i danas alpsku? Koliko?
− 120, 125 grama – odgovara radnik obazrivo, kao da pazari kokain.
− Važi! – ona ga bodri osmehom. − I jedan šnit više, od mene, za velike momke!

Obojica imaju po 2 metra i kusur. Čitavog dana se pentraju po skelama, niko više ne broji smene. Niko im ne bi zamerio kada bi bar psovkom počastili one zbog kojih smo svi prešli na grame. Ali njima to sada nije ni na kraj pameti. Imaju konkretan problem – prijeo im se senf! Ljubav nas uvek strefi iznenada. Hoće li preostati koja kinta? Računaju u sebi, brži od digitrona. Neprijatno im je. Bliski su mi ljudi koji umeju da im bude neprijatno.
− Imam! – kaže napokon jedan od njih. I svima nam lakne iako smo shvatili da im je Olga darivala taj senf još pre nego što je zidar osetio žudnju.

Čovek naglo otvara vrata i pita da li može na brzinu da kupi novine, preko reda, ostavio je uključen motor automobila „da ga ne odnesu“. Ćutimo potvrdno, podrazumeva se. Ona mu skreće pažnju na to da uz te novine dobija i kompakt disk sa bajkama.
− Dosta mi je bajki! – odvraća u povišenom tonu, ali bez gorčine koja obično prati ovakav scenario. Na nekoj decimali, užurban čovek oseća da je deo performansa. Odlazi nagrađen smehom.

− Žao mi je ove dece – sklona je povremeno da primeti, prethodno rekavši Znam kako je to gospođi koja se požalila da ne zna gde je jer nije popila jutarnju kafu.
− Ne čitaju knjige, izlaze u ponoć, posle prespavaju dan. Kakav je to život?
− Sve je propalo – uzdiše starija žena koja, kao i većina nas, uzima na crtu.
− E pa, nije tako! – nadovezuje se Era šeretski. On se ovde leči od depresije otkako mu je umrla žena. − Evo, kriminal cveta! U to ime, daj mi dva otrova, pa da begam!

Ona je vlasnica dućana u kojem se svi osećamo prijatno. I kada ne kupujemo/uzimamo, svraćamo na lekovito ćaskanje. Njen prostor je utočište od spoljnjeg muka. Nabavlja namirnice nama nasušne, ne gaji mamipare. Poznaje nas u dušu. Počev od toga šta jedemo, pijemo, pušimo, pa nadalje – ko pati od sinusa, čija majka je operisana i kako joj je sada, ko je popravio ocenu iz srpskog. Unosi se u ljude, leži joj to.

− Ti nisi samo psiholog, ti čitaš misli! – govorim joj.
Ona crveni. Bliski su mi ljudi koji osećaju sram. Taj stid ni zbog čega. Koji se javi tek da potvrdi da postoji.
− Povrh svega si nenormalno humana! – nastavljam ohrabrena horskom pratnjom auditorijuma: Tako je! Danas stvarno nije normalno biti dobar!
− Ma, pusti psihologiju. Ne bih se time bavila u ovim vremenima zlatom da me plate! – prekida me, pohvale je ometaju u radu.
− Ja sam samo trgovac, a to ne može da bude svako – najveći je kompliment koji sebi udeli, u proseku jednom godišnje. I to opet zarad smeha, te namirnice koja nema cenu. Sledi priča:

− Spasio me tata, eto, slučajno! Nije imao para da me školuje! – vedro intonirana, ironična rečenica jasno saopštava ono što bi neko ko nije iz našeg dućana nazvao stanjem u društvu. Međutim, ovde se niko ne bavi politikom i sportom. Ne zato što ne volimo sport, nego zato što smo siti preterivanja.
− Sutra daju penzije, pa ću da ti platim. A i da zapalim sveću za zdravlje tvoga tate koji je spasio sve nas! – kaže profesorka u penziji.
− Ne daju oni ni za crtu, gospođo! Što rek’o onaj prethodnik, malo morgen bismo mi preživeli da nema naše Olge! – javlja se drugi korisnik penzionog fonda.
− Nemojte da se sekirate – reaguje čim oseti tenziju. − Niko nije večan i niko ne zna šta će biti sutra. Tu smo, to je najvažnije!

Dolazi gospodin koji uvek nastupa sa spiskom. Poređao je namirnice po prioritetu, obeležio rednim brojevima. Kupiće koliko može – stavki. On recituje, ona odgovara novim zbirom i usput me pita da li sam sinoć gledala „Filomenu“.
− Dajte i jedan jogurt „Balans“, pa da vidimo bilans! – sav je ponosan na skroman doprinos ovom spontanom pozorištu.
− Jogurt je zdrav, komšija, lako ćemo za bilans. Slušaj, zaljuljao me juče onaj zemljotres baš kada je ona shvatila da ju je sin tražio. Molim te, ispričaj mi kako je to ukapirala? Do sada 650, hoćemo li dalje?
− Bogami, biće i za limun!
− Zamisli te monstrume − prodaju decu Amerikancima, a ovim mučenicama neće da kažu ni gde im je dete sahranjeno! Pa ja ne znam šta bih uradila tim časnim sestrama!
− Ja znam, ali ona je uradila nešto mnogo gore – rekla im je da im oprašta. Neka same nose tu krivicu na koji god hoće svet!
− Vala baš! A ona gluma… Ljudi moji!
− A, šta kažeš? Džudi Denč glumi kao da je čitavog života uvežbavala tu samo jednu ulogu. Ma, kao da se sve to njoj dešava!
− Je l’ to sve?
− Taman posla! Ne bi me pustili u kuću bez banana! Dajte mi još kilo tog glavnog srpskog voća, pa smo završili za danas.

Samo jednom su lopovi, razume se poznati policiji, pokušali da opljačkaju našu prodavnicu. Bilo je veče. U radnji se u tom času zatekla komšinica Borka. Čim joj je Olga pomenula da vidi sumnjive tipove kako se vrzmaju oko radnje, Borka je javila mužu da dotrči i da usput sakupi koliko god može komšija. Onda je nastavila da nas poziva telefonom. Brže stvoren skup građana nije zabeležen u istoriji ovoga grada! Od tada policijski znanci zaobilaze Olginu prodavnicu. Jednom su izbegli linč, malo je verovatno da bi im se drugi put posrećilo.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedintumblrmail

2 Comments

  1. Brankica
    ·

    <3 ZA SVE OLGE NAŠE NASUŠNE!

    Radnja "na crtu" je neophodna za održavanje golog života i mentalne higijene.

    Reply
    1. Ariel
      ·

      Samo da nam što duže traju ove ORDINACIJE!

      Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.