MOJA PRIJATELJICA

Znamo se preko 40 godina. Uvek se stresem kad mi to padne na pamet – četiri decenije! Antika. Za nju su brojevi samo cifre, premeće ih čitavog dana, takav joj je posao. Ljudi koji su dugo zaposleni vremenom počnu da liče na svoje radno mesto. Moju prijateljicu zanimaju samo tačni i bitni brojevi. Usredsređena je na zbir. Ostalo je gubljenje vremena koga ionako ima nedovoljno.
− Zar? – kaže odsutno kada joj s vremena na vreme pomenem ovaj podatak.
− Je l’ možeš to da zamisliš?
− Hm, nisam računala. To je baš mnogo, zar ne? – naučila je da se površnošću brani od nepotrebnih informacija.

Naši roditelji su se upoznali u prošlom veku, u KUD „Abrašević“. Od tada ne prestaju da se druže. Zašli su u godine, tako da se sada viđaju uglavnom o praznicima i, šta da se radi, na sahranama. Redovno zovu jedni druge telefonom, tzv. fiksnim. Kratko se pitaju za zdravlje više da bi se šalili na račun „staračkih boljki“. Mi smo im glavna tema, u stvari, najveća briga. Nikako ne mogu da shvate kako se to danas živi, sačuvaj bože, zar je moguće da se svet toliko promenio?! Niko od nas nema porodicu, decu, većina i dalje stanuje kod roditelja, računa na njihove kakve-takve penzije.

− To je zato što smo ih preškolovali! Mi smo ih urnisali i to u startu! – sikće moja majka. – Umesto da smo ih učili kako da kradu, da budu starlete, ili da valjaju drogu, pa sve po redu da imaju! Bog da ih vidi! A ne da osede na birou za nezaposlene.
− A šta ti je znam… − Miroslavina majka je u stanju hronične konfuzije. − Ovaj moj sin, kao i tvoja ćerka, nema posao, nema para. Ali mogla je bar Miroslava, ja mislim… Eto, jedno dete da je rodila, ’ajde, ne mora da se udaje. Nego ne pitam je, neću da se mešam. Ona lepo zarađuje, samo nikad nema vremena. Ma, svet je poludeo! – lakne joj svaki put kad stigne do tog zaključka.

Miroslava i ja smo se igrale kao deca, tokom studija smo izlazile sa istom ekipom, oko 25 godina se dopisujemo. Viđamo se kada je šef nagradi slobodnim danom, danom i po. Ako ne ode na Mikonos ili Ibicu „da se izduva“, doleti u Beograd po kojem pretežno leti taksijem. To nam je često jedina prilika da razmenimo neku reč. Ne pričamo o prošlosti, nema se vremena ni za stvarnost. Ponekad se pitam da li se sve to uopšte dogodilo? Da li smo bili deca, igrali se, studirali, da li smo? Naša sadašnjost nema nikakve veze sa prošlošću. Ne samo da se na nju ne nadovezuje, nego je sistematski isključuje.
− Šta te je spopalo da nostalgišeš za tim koncertima u SKC-u?! Takve stvari me bacaju u bedak! Taman sam sve lepo zaboravila! – obrecne se na mene moja prijateljica kada popustim pred svojim, kako ona kaže, slonovskim pamćenjem.

Mejlovi liče na današnje dijete i odevne predmete javnih ličnosti − nikada nije dovoljno malo.
− Kako si?
− OK.
− Kad dolaziš?
− Javljam.
Slovo K zamenjuje odjavnu imenicu kiss.

Samo sa njom idem kod frizera – da se ona ofarba i isproba novu frizuru. Pijem kafu dok njoj nanose farbu na kosu. Taksi i frizerski salon su nam jedine prilike da sastavimo sat-dva zajedno. Nasamo je odavno isključeno za naše prezaposlene prijateljice iz inostranstva koje su oduševljene cenama ovdašnjih majstora za kosu i zube. Plastika i promena pola su takođe hitovi, ali moja prijateljica zagovara zdrav život. Svako ima svoje shvatanje takvog života. Ona kaže da ne zna šta će ni sa tim jednim polom, kao ni sa tom masom koju stalno pokušava da smanji. Taman posla da na to dodaje plastiku!

Jednom sam slučajno razgledala Miroslavin pasoš dok sam čekala da joj „srede kosu za samo 2000 dinara“.
− Čiji je ovo pasoš?! – zaprepastila sam se pročitavši ime. Da nije u žurbi zgrabila tuđi?
− Pa moj, šta zezaš! – dobacila mi je ljutit pogled preko ogledala sa pola crne i pola crvenkaste kose na glavi.
− Čekaj, a ko je ova Xenia Hudson?
− Ih, kao ne znaš da mi je tamošnje ime Ksenija! To je bilo pre sto godina. Sigurna sam da sam ti poslala mejl.
− Prvi put čujem. Potpisuješ se sa M…
− Ma, dobro. Što je to sad toliko bitno?! Za tebe sam Miroslava, a za one moje tamo Xenia. Pa neću valjda da mučim ljude da lome jezik kako bi izgovorili moje ime?
− OK. A odakle ovo Hudson?
− Od onog lika kome sam kupila volvo da me oženi zbog papira! I nemoj sad da mi kažeš da ti ni to nisam javila!
− Za njega jesi, odlično ga se sećam. Pisala si da je gej, da se profesionalno bavi ženidbama za kintu itd. Samo si izostavila da mi kažeš kako se zoveš, mislim, sitnica…
Big deal! Vi ovde svi nešto dramite. Čim sam ti pisala za volvo, sigurno sam spomenula i to Hudson.
− Nisi, kad ti kažem. Nijednu vlastitu imenicu nisi pomenula osim volvo. I da, naglasila si da je polovni.
− Čuj, vlastita imenica! Koja si ti štreberka! Gde se toga seti?! Od fakulteta nisam čula za vlastite imenice. Čak pamtiš da je volvo bio polovni, a ja zaboravila! Inače, u tom pasošu postoji i slika. Pošto imaš takvo pamćenje, trebalo bi bar facu da mi prepoznaš! – smeje se Miroslava ispravno sluteći moju reakciju na prizor u pasošu. Gledam fotku i ne mogu da prepoznam osobu.
− Ko je, bre, ovo?!
Sada se već smeje ceo salon.
− Ja! – jedva dolazi do reči od cerekanja. – Iz pank faze od pre 15 godina!
− U pasošu ti je fotka stara 15 godina?
Why not. Deluje mi je cool, neću da je menjam. Imam malo problema na aerodromima, kao ne mogu da me prepoznaju, ko je to, kad je snimano, drn-zvrc, pa me na kraju puste. Birokratija. Navikla sam.

Frizer se smejulji dok spretno barata četkom. Njiše se uz pesmicu It’s All About That Bass koja se sasvim diskretno čuje i zaista pruža ritam – farbanja. Što se nas dveju tiče, naslušao se on sličnih dijaloga od naše dijaspore zahvaljujući kojoj je kupio salon u najstrožem centru grada.
− Je l’ ima mnogo ovih naših stranaca koji dolaze kod vas? – pitam ga nepotrebno pitanje.
− Najmanje jedna Srbija! – odgovara čilo.

− Vidi sad, mama je opet zaboravila mobilni! I kako da joj javim da neću stići na večeru?! A posle će da me kinji: Ja ti podgrevala pitu do ponoći! Pa, stvarno ne mogu da verujem… – nervira se Miroslava u taksiju dok se vozimo i usput pokušavamo da izračunamo šta je praktičnije – da li da prvo odemo kod masera ili kod kozmetičarke.
− Znaš da matorani mrze te telefone. Kažu blam im je da pričaju sami sa sobom na ulici. Hoće ljudi da razgledaju, da ćaskaju sa prodavcima, poznanicima koji su još živi, prolaznicima. Neće da ih bilo ko cima – pokušavam da je smirim.
− Bilo ko?! To ima samo ovde, veruj mi! – šizi Miroslava. − U svetu se ljudi ne odvajaju od mobilnog dok su živi! Zamisli da te zovu da ti zakažu lekarski pregled, a ti tako fino ćaskaš sa komšijama, baš te briga što si nedostupna, i izgubiš termin!
− Ovde tako nešto ne može da se dogodi. Ili imaš lovu, pa te prime odmah, ili čekaš tri meseca na termin i onda, ako nemaš virus i odeš kod lekara, on ti uvali „Službeni glasnik“ umesto leka.
− Šta je sad to?
− Duga, neshvatljiva i nepotrebna priča. Bitno je da nema leka.

Pitam je da li je možda sa nekim sastavila duže od tri meseca. Hvatam sebe kako šapućem budući da se prošli put rasplakala kada smo pričale o porodici i deci. Umalo da rasplače i taksistu. Srećom, ona ni to ne pamti. Osim toga, danas je u plusu.
− Imam trojicu kolega, čitav harem! – smeje se grohotom ne bi ili ironijom prikrila neizlečivu, mada saniranu gorčinu.
− Ne, mislim ozbiljno. Spominjala si nekog Havijera, čini mi se, pre dve godine…
− Havijer? A, da! Uh, jedva sam se setila ko je to. Bože, ti vadiš neke slučajeve direktno iz praistorije! Sa kim ja mogu da se sastavim kada živim ili na aerodromu ili u avionu?
− Sa pilotom – bleda dosetka, ali tek da nešto kažem. Neprijatno mi od onog čoveka, hvatam njegov pogled u retrovizoru, na ivici je da počne da me sažaljeva. Trudim se da ne pređe taj rub.
− Kad si ti poslednji put bila na aerodromu?! – Miroslavi nije ni na kraj pameti da brine o tome šta misli jedan šofer. − Pilota ne možeš da vidiš ni u avionu! Nego jedino da nekog zaprosim tokom bordinga, na prepad!
− Pa to bi ličilo na tebe… − izgovaram tiho, iako ne postoji opasnost da Miroslavu bilo šta omete kad je reč o avio-saobraćaju.
− Hm, kad bolje razmislim, šta bi mi falilo da se porodim na deset hiljada metara od zemlje?! Ako ništa drugo, da prekratim jedan smor let od petnaest sati. Umesto što čitam knjige i gledam filmove – unela se, dopalo joj se ovih nekoliko minuta maštanja.
Taksista diskretno pojačava muziku. U tom času ide You Lost Me. I ja volim Kristinu Agileru. Miroslava kopa po rancu da nađe mobilni za Beograd. U ruci drži dva za inostranstvo, beogradski je zapao na dno. Napokon zove kozmetičarku, izvinjava se što kasni.

Čestitam joj Uskrs mejlom.
Thanx – odgovara i dodaje: − Mada ja to malo slavim.
Pitam je da li možda zna gde se trenutno nalazi, u kom gradu, ili makar u kojoj zemlji.
− Moram da razmislim − odgovara šeretski. Pa onda napiše nešto poput: Galapagos, Uskršnja ostrva, Nju Delhi… Retko, ali dogodi se da bude i na svojoj home address, a to je Njujork. Poštujemo njenu molbu da joj ne šaljemo snail mail zato što ionako ima problem da otvori krcato poštansko sanduče „kad se dogodi da svrati kući“. Dok ona leti po svetu, računi i reklame se gomilaju. Samo oni je izvesno čekaju.

− Šta bi s gripom? Je l’ si ozdravila?
− Ma, otkud znam. Toliko imam posla da sam zaboravila i na grip i na holesterol i na hormone… ko će svim tim da se bavi?. Jesam, I guess
− Dolaziš?
Soon!
− Da li postoji šansa da posedimo u nekom kafiću? – reskiram, pitanje je rizično pošto ona poludi kad ne može da odgovori jednom rečju ili znakom.
− Ne mogu da ti obećam. Rado, ako budem imala vremena. Šteta što ne živiš u Amsterdamu, Londonu, Dablinu, Minhenu, Čikagu ili tako negde. Tu se na miru ispričam sa prijateljima! − kad već piše roman, da mi se malo osveti na zadatu temu.
No worry, ostaje nam uvek taksi varijanta. Da se podsetiš kako izgleda Beograd – i stavlja smajlija umesto tačke.

Moja prijateljica kaže da se samo u vazduhu oseća kao kod kuće. Sve na zemlji je zbunjuje i zamara. Takođe, primećuje da „dole“ teško uspeva da se zabavi, a to je do skoro bila jedina čar sletanja. Tamo gore je mirna. Naučila je da opere kosu u toaletu. Ako je let duži, a obično jeste, može i da obavi mnogo posla na svom „najboljem prijatelju“ – laptopu. U avionu spava kao beba, hvali se. Pažljivi su, uvek imaju jelo za vegetarijance, što na zemlji nije slučaj, naročito u Srbiji. Može da sluša svoju muziku, ima vremena da daunlouduje filmove za koje je negde usput čula da su blokbasteri. Čita elektronske knjige, dok ne zaspi. Samo jednom za ovih 25 godina bila je zapala u neki dert, pa me je zamolila da joj kupim knjigu pesama Vladislava Petkovića Disa. Ubih se tražeći tu „klasičnu knjigu“ u beogradskim knjižarama. Prodavci bestselera su me gledali u čudu: Otkud neko kao ja?
− Izvini, nisam našla. K
No worry. Evo čitam na internetu!

Moja prijateljica i ja smo postale antipodi. Počinjemo da ličimo na prosečan bračni par – sve manje se razumemo, a odlično funkcionišemo (smajli) Ona me stalno kritikuje da previše brinem i verovatno je u pravu. Čak i kad ne pročita do kraja moj mejl, kad nema pojma o čemu konkretno brinem. Zar nisu sve brige iste po difoltu? − ne kaže, ali tako živi, dakle, i misli. Logika je neumoljiva, samo budale se spore sa zdravorazumskim razmišljanjem.

Sa druge strane, nezamislivo mi je to proletanje kroz život, nemanje nikakvog uporišta, zaborav kao način življenja… Daleko sam od najmanje šanse da isprobam taj modus, ali mislim da ne bih uspela. Bar gledano iz ove perspektive, kada imam i previše vremena za razmišljanje. Priznajem da joj ponekad zavidim na lakoći postojanja. Desi se da joj to i kažem, s obzirom da smo tokom studija obe čitale Kunderu. Dan ima 24 časa – živiš onako kako ispuniš te sate. Matematika ne greši. Kao ni sudbina.

− Jao, šta kažeš za celu ovu situaciju, opasno se zakuvava?! Šta pišu tamo? − pitam je u panici pre pet, dve godine, prošlog meseca.
− Koja situacija?
− Pa, politička! Ovde drame, što bi ti rekla, odavno im ne verujemo. Lepo te pitam šta kažu tamo.
− A, to. Jedva sam ukapirala pitanje − otpisuje sutradan.
− Kažu da će možda da bude treći svetski rat. Nešto u tom smislu, ako sam dobro razumela kratke vesti na afrikansu. Ova konferencija je ludnica, imamo sesije non-stop! A što pitaš?
− Iskreno, nemam pojma. Čuvaj se. K
− OK. U2. K

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedintumblrmail

4 Comments

  1. Nemezis
    ·

    Ne usudjujem se da komentarisem jer bih pricala o karakterima…

    Reply
  2. Miroslava Slava
    ·

    Bas si me dobro opisala! A kad cemo do frizera?

    Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.