OBJEKTIV

Ima li šta lepše od lepog buđenja? Ono kad toliko uživaš da se pretvaraš da još spavaš kako bi ta slast što duže trajala. To je Umeće! Srećan je onaj koji živi s istim. Erotika laganog razmicanja zavesa, dodira tihim glasom, nežnom mišlju, spektrom tananosti gde svakako spada miris kafe i ostali zvuci klavira. Ogromno je jutarnje polje kreativnosti, iako se u proseku mora sažeti u haiku od pet do deset minuta. Ali šta otvara vreme, samim tim i prostor, ako ne sadržaj? Čuješ kako mačka lapće mleko. Čuješ kako si nekome sve, pa i da nisi, namah jesi! Lepota smisla ispunjava brzinom bljeska. Sve ostalo zatvara, prazni i, u nedalekom krajnjem ishodu, poništava.

Da li postoji gori način da vas neko probudi nego da to učini uz pomoć uključenog televizora? Sumnjam. Ova sado-mazo pojava, neretko navika, najčešće je uslovljena nehatom. Prednjači nekontrolisani upad u san, dok se daljinski upravljač davi u stisku ruke, balansira na stomaku, konačno aterira na pod, a ni u jednom položaju ne može da pomogne ni sebi ni vama. Ne zaostaje ni nebriga ukućana o mentalnoj higijeni. Zapuštamo sebe tako što dopuštamo da nam drugi pune vidno i misaono polje. Tehnika je maksimalno olakšala čin dodira tog gipkog dugmeta koje otvara Pandorinu kutiju. Strategija podrazumeva da će ona prazniti svoje najjače otrove u tom najosetljivijem, ranjivom dobu dana. Ne postoji kontraceptivno sredstvo kadro da se izbori protiv tih toksina. Mi ih zovemo vestima, a nadimak im je Achtung, Achtung! Revija apokalipse. Jedno dugme. Momentalno razaranje.

Kako da spasem dan koji počinje elaboracijom o nekakvom odignutom fatalnom poklopcu u vozilu gradskog saobraćajnog preduzeća zbog čega je – zbog odignutog poklopca, ponavlja sanjivi voditelj i sam u neverici – jedna sugrađanka ozbiljnije povređena? Sledi traktat o poklopcu. Gost u studiju je nadležni organ iz Gradskog saobraćajnog preduzeća. I dok još ne znam je li u pitanju jedan od onih snova koji najavljuju grip, on uspeva da naučno rastavi rečeni poklopac na najsitnije delove kako bi dokazao da su za sve – suvišno je reći − krivi nesavesni građani! Pa, ko drugi nego ološ od naroda?! Gospodin organ to ne kaže, on vodi računa o izražavanju, o ličnom i imidžu preduzeća, ali neopozivo to misli. Nije grip nego bolesna java. Još snena, katapultiram se iz kreveta bežeći od stvarnosti iz kutije.

Vest me prati do kupatila, probija se kroz mlaz tuša. Predajem se. Slušam kako je, navodno, neki sumanuti građanin u 6 ujutro odigao taj poklopac (na ekranu gledamo metalni kvadrat iz više uglova), te se o isti saplela žena koja se, po rečima eksperta za poklopac, ZAMISLILA. Eto koliko je mišljenje opasno – poručuje tv-stručnjak, namerno ili ne, svejedno. Reč je bačena. Zbrzava epilog koji njegovom preduzeću ne ide u korist, a koji bi jedini mogao da sanira ovu sabotažu. Da skratimo, žena se povredila, ali je odbila nečiju ponudu da zove policiju i hitnu pomoć, jer je žurila u bolnicu gde su je čekali pacijenti! Alooo! Skrivena kamera? „Trumanov šou“? Ma, jok! Opet istina.

Šta radi građanin koji se budi uz ovakvu priču? Sve naopako i u skladu sa štivom. Kuva kafu i pali cigaretu. Doručak će ponovo sačekati ručak. Srlja u propast tako što nastavlja da prati vesti. Nižu se scenarija iz holivudske biblioteke – NN lice izmasakrirano mačetom, trudnica preminula od gripa u zdravstvenoj ustanovi. I samo tako dalje. Stiže taj spasonosni minut za kulturu – bar će odahnuti uz prazninu – lakomisleni građanin veruje da je upoznat sa svim šemama. Kad ono, ne! Taj minut je ispunjen ne jednom, već je u njega utrpano 50 nijansi sive! Pa, koliko mora biti poremećen um koji ovoj ispranoj boji pripisuje tolike nijanse? Eee, greška u mišljenju! Lepo nas je saobraćajni organ upozorio da pratimo noge, a ne misli. Uzalud. Mi stalno lupamo glavu, nastrani smo, niko nam nije kriv.

Filmska kritičarka ističe da o holivudskom hitu snimljenom po istoimenom bestseleru misli sve najgore. Kaže, narod u bioskopu crkava od smeha dok se glumci blamiraju. Potom navodi neupamtljivu cifru miliona dolara investiranih u bičeve, maske, lance, kuglice i ostalu opremu za erotski film sa neplaniranim komičnim ishodom. Loše joj je to što misli, donekle priznaje, te pošteno iznosi podatak da je ovo ostvarenje zaradilo duplo više od uloženog! Seks bez seksa, ali narod hoće da vidi i to čudo. Građanin i ovoga jutra zaboravlja da uzme vitamine. Predoziran crvenim i sivim, oseća kako ga već vuče krevet. Nezaposlen je, te stoga ne sme da gubi vreme, i ovoga dana ga čeka posao za bar tri dana. Prošlost je najjeftinija droga. Pošto se obukao, rutinirano sune dve-tri čašice bivšeg žiovta. Što bi rekli stari – za cirkulaciju.

Setih se starih pa stoga dobrih vremena kada sam ilegalno radila u Londonu čitavih 6 meseci na koliko je glasila viza. Good old times crvenog pasoša i putovanja! Epoha kada nije bilo nekorektno reći „radim kao crnac“ i kada smo se družili sa ljudima po ličnom izboru, ne mareći za rasu, pol, religiju, seksualnost i tome slične trivijalnosti. Doba kada smo se voleli, sa ili bez cveta u kosi, čak i posle 15 sati izrabljivačkog rada. Ne ističući pri tom da „imamo snagu za to“, nego smo se voleli. Rešimo jednom moj dečko i ja da izađemo iz našeg gnezda i odemo u bioskop kao sav normalan svet. U to vreme se u londonskim bioskopima pušilo! Stoga nam je bilo potpuno svejedno šta gledamo. Slučajno smo naišli u vreme projekcije „9 i po nedelja“. Lepi glumci, lepo obučeni, graciozni čak i kada sateruju jedno drugo uza zid. Film može da se gleda i kao raspričana reklama za med. Taman da mu to kažem, vidim da moj dečko spava! Zabacio glavu, hrče, komirao se načisto. Tačno je da je pre toga ginuo na građevini, ali nešto mi neprijatno. U to vreme je bilo korisno misliti, tako da vrlo brzo shvatam da će nam njegov odmor veoma prijati! Oko nas su ionako Englezi.

Ljubavnici se menjaju. I onda kada imate sreću da upoznate ljubav života ne znači da, kako se nekad govorilo, sve vreme gledate isti film. Mi smo samo statisti kojima raspolaže režija situacije, naravi, slučajnosti, hirova. Svoj film ostvarujemo maštom koja u međuvremenu nadigrava tu obavezu Velikog Studija. Slično buđenju, međuvreme može biti veliki prostor za ljubav, umetnost i sve ono što švercujemo zarad lične priče. U matematici postojanja događa se i znak jednakosti između života i umetnosti. U tom smislu, u svoje najerotičnije doživljaje ubrajam i dva filma. To su „Poljubac žene pauka“ i „Lepota poroka“. Oba datiraju iz vremena pre silikona, tetoviranja od glave do pete, panela o trans, meteo i ostalim seksualcima, 3D tehnologije, selfija sa wc-šolje i čitavog tog očaja – šta učiniti sa telom što još nismo učinili? Lako je bilo Sari Von, ona je samo pevala! A na koju će pre društvenu mrežu, jahtu, egzotično ostrvo da se okači današnja pevačica? Džaba brza kola kad ne stiže da vidi dečka od jurnjave teretana-hirurgija. Fanovi slepo prate svoje idole, štede za stiliste, grudi, usne… Ljudi se ubiše da bar sebi što bolje izgledaju, a ne mogu da utvrde gde to curi ljubav iz Mašine zvane savremeni život.

Pamtim jednu gala žurku u Americi koja se odigravala u pozorištu! Moglo se nazreti, da je ono nekada, veoma davno sjajno izgledalo, bilo neki copy/paste Britanskog kraljevskog teatra ili bečke opere. Očigledno ga je uništila „napredna“ ideja o samofinansiranju umetnosti. Dakle, veliko je pitanje koliko bi gledalaca privukla i najmodernija verzija „Sna letnje noći“. Međutim, prihod od ove žurke je bio namenjen borbi protiv side, tako da moja ljubav nije žalila pare za ulaznice iako su se one plaćale maltene u zlatnim polugama. Prvi put sam đuskala u pozorištu i to na sceni! Pre nego što je zavladao mrak zarad igre snopova nekoliko boja svetlosti iz reflektora, prepoznala sam mnogo momaka iz teretane. Držali su se za ruke. Nasmejala sam se. Ne znam da li je to korektno, ali meni je bilo simpatično. Komšijski toplo javismo se jedni drugima:
Hi! So cool to see you!
Imala sam kratku kosu, uzane farmerke, kožnu jaknu i neke pro-vojničke čizme. Moja ljubav je bila zaokupljena fotografisanjem, a ja sam se sita izigrala s jednim tipom koji se lomio, izvodio neki prilično složen zavodnički ples. Umorismo se, no dobro, zato služe teretane. U jednom času smo ipak zastali, zadihani, i baš tada snop svetlosti pređe preko mog lica.
− Pa, ti si žensko? – razočarao se dečko na licu mesta.
− Jesam… − ne znam zašto sam to rekla tako obazrivo, kao da priznajem prevaru.
− Ma, dobro! – na to će on očigledno iskusan u fahu „šta je, tu je“. I još da me odobrovolji:
− Nobody’s perfect!

Ceo ovaj film sam vratila tokom tuširanja. Neki to zaista vole vruće – osmehnuh se. Neverovatno je to koliko loše buđenje može da nas nadahne. Oporavi me sva ta prošlost i stupih na ulicu kao nova, spremna da se obračunam sa raznoraznim poklopcima koji kvarno vrebaju sa svih strana. Ja i dalje na ulici posmatram, ne zapušavam uši slušalicama, ne nosim tamne naočari, ne buljim u zamišljenu tačku. I dalje sam radoznala. Mnogo je dana kada sivo daleko premaši cifru od 50, ali nikad se ne zna – ponekad nečije lice razlista čitav roman, jedna reč reši zagonetku koja vas je mučila, jedno „hvala“ obasja dan.

Prolazimo pored Pionirskog parka. Vozač na njegovu tako očiglednu žalost mora da smanji brzinu jer smo upali u krkljanac. Vidim stariji par kako mirno hoda po trotoaru ispred parka, usred dnevnog špica kada ljudi jure jedan preko drugog. Oni imaju SVOJ HOD! To se zove ekskluziva. Onda primetim kako se neupadljivo drže za ruke. Nikome oni ništa ne pokazuju niti dokazuju. Retko ko ih i zapaža, što njima, vidi se, savršeno odgovara – slobodni su. I bezbedni. Ulični reporter ih neće uslikati, u sutrašnjim novinama neće osvanuti fotografija sa komentarom „večna ljubav starice i starca“. Oni gospodski promiču ulicama Beograda i ta nepatvorena otmenost ih štiti od pogrešnih pogleda. Oni vole dovoljnost svog života. Ne zavise od injekcije novog scenarija. Dakle, postoje.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedintumblrmail

6 Comments

  1. Brankica
    ·

    Budjenje televizijom, nikad! U poseldnje vreme budi me miris čaja koji mi spremi ćerka, da mi pokaže koliko je velika… E, to su ta neuhvatljiva usporavanja, vreme van vremena, van sveta koji neumoljivo zatire sve što nije senzacija, nasilje ili naprosto glupost.

    Reply
    1. Ariel
      ·

      Poljubac za Irenu koja je stvarno velika, a pri tom i dete!

      Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.