ONO MALO DUŠE

Mog oca su prijatelji prozvali Sveti Nikola Džeparoški. Zezaju ga – nežno. On se smeje. Odžeparili su ga en puta, ali on je na vreme ovladao veštinom nasušnom za život na ovim prostorima – naučio je da se ne nervira. I da ne propusti priliku za smeh!

Uđe on tako u bus 31, i pošto mu je jedna draga devojka ustupila mesto (uvek na takve naiđe!), smešta u sedište telo od 80 i kusur godina u kojem boravi duša dečaka. I taman je parkirao štaku, kad – vidi tuđu šaku u gornjem levom džepu svoje jakne.

− Tu nema ništa, burazeru, nemoj da se mučiš – kaže mirno liku nesumnjivo iskusnom, poznatom policiji, sa dosijeom itd.
− Stvarno? – pita ovaj najiskrenije, osetivši poverenje prema sagovorniku. Kao da mu je laknulo – reći će otac kasnije – što više ne mora da rilja debelom šakom po malom džepu.
− Nažalost, stvarno. Od mene nema vajde, ja sam penzioner. Nego, ako budeš imao višak, slobodno mi stavi u džep.
− Jao, pa jeste! – zakuka džeparoš, ali se i osmehnu, prisno. − Još vas i država odrala, mogu misliti!
− Nema ko nije.
− Majku im lopovsku! A tebi, burazeru, svaka čast! Ti si jedini koji je sa mnom za svih ovih trideset godina porazgovarao kao čovek! Ljudski! Kao da smo prijatelji, kao da znaš moju muku. Svi me, bre, šikaniraju, kao da je meni lako…

Čar našeg života u ovakvom življenju je u tome što više ne moramo da strahujemo od pljačke. Džabe banke plaćaju uvek iste glumce za reklame, džabe specijalne brave i sklopljeni dilovi njihovih prodavaca sa „policijskim poznanicima“, džabe poskupljenja hrane – naučili smo da jedemo manje. Međutim, neobjašnjivo uporno opstaje taj neki tobože red, to tradicionalno „nema smisla“. Šta?! Pa nema smisla da kažeš da si siromašan.
− Da ti nije palo na pamet da prosiš! – izdrala se na mene jedna naša nagrađivana lirska pesnikinja. − Valjda znaš kako ovaj narod gleda na prosjake!

I dok se mi tako foliramo, a na listi UN držimo ubedljivo prvo mesto kao najsiromašnija zemlja u Evropi, dokoličari se zavadiše oko Sirize! Jedna novinarka plagira naslov „Ja, Cezar“, pa tako u „Politici“, u kojoj je i zaposlena, objavljuje tekst „Ja, Anica“. U svom napisu nalazi za shodno da javno traži da joj ljudi pozajme po 100 EU, a onda će ona da vraća „kao što Grci vraćaju dugove“. I to je duhovito? Na ovo analitičko novinarstvo, nadovezuje se gospođa koja je profesorka na Ekonomskom fakultetu tekstom u kojem nama, debilima, crta – šta je to neoliberalizam, slobodno tržište i sva ostala demokratija, te mrtva hladna traži 1E od onih sto koje je prethodno poručila Anica! Razlika je samo u tome što se ova druga prosvetiteljka zove Danica.

Utom se oglašava i pisac istorijskog romana „Veliki rat“, za čije objavljivanje u inostranstvu najsiromašnija država u Evropi nije štedela pare. 17 i po hiljada evra za francusko izdanje!!! 8 hiljada za englesko! Poređenja radi, Andrić dobija samo 2 hiljade. Ali zato je Aleksandar Gatalica – kaže predsednik Komisije za prevod srpske književnosti − „pisac od državnog značaja“! To je više nego jasno. Kao takav, i on piše o Grčkoj. Pa kaže: „To je jedan simpatičan i lakomislen narod…“ Mislim, nije što je stereotip, nego što je kič pre svega. I dalje kaže nešto u smislu – pa razumljivo je što nisu tako radni, pogledajte na šta mi ličimo na ovim tropskim vrućinama… Zaista, mudrosti od državnog značaja.

Autocenzura je najgora cenzura – upozoravao je Kiš koliko je mogao, iznapadan sa svih strana ove „kulturne sredine“, ni mrtav ne našavši taj famozni hrišćanski mir u njoj. Uzgred, Komisija za prevod njegovih dela, tu i tamo, odredi takođe 2 hiljade evra.

Jasno je da država Srbija, bez obzira na to da li se ovo može smatrati državom, mora imati nekakav politički stav. Čak i deca znaju da on, taj stav, mora biti što miliji Angeli. Dakle, opljunuti Grčku, ali kurvinski, što bi rekao ovaj isti narod, da im se baš ne zamerimo u stilu nekog daleko bilo genocida. Međutim, niko, zaista niko od „velikih“ ne očekuje od nas da svaki čas prozivamo Ciprasa rečima – nestručan, kockar, avanturista, zna se kako se zove onaj ko ne vraća dugove! Samo što nas Nemci ne zamole da „o’ladimo“. Ako ništa drugo, mali smo za tako velika očekivanja čak i onog najrigidnijeg dela svetskog kontrolisanog javnog mnjenja.

I onda, da li je nužno kritikovati čak i grčku klimu? Iako odavno nema reda, sme li se prositi novac preko javnih glasila, dok za čin iznude policija privodi neke nas koji stojimo na ulici? Srbi nikada nisu prestali masovno da letuju u Grčkoj. Oglušili su se i o savet-komandu premijera da se odmaramo po srpskim hotelima od kojih su mnogi mnogo skuplji od mnogih grčkih. Neposlušnost i nadrealizam su simpatični. Za razliku od licemerstva!

Odavno sam pitala Grke: − A zašto vi nas toliko volite, kad Srbi nikada nisu toliko voleli Srbe?
Grci se dobrostivo smeškaju i ćutke donose gratis kafu „za brata Srbina“ i „sestru Srpkinju“ i „našu srpsku decu“. Tokom NATO bombardovanja, grčki manastiri su bili dupke puni – u njima su boravila srpska deca – primio ih je taj narod koji nas voli više nego mi bilo koga. Da se bar deca koliko-toliko oporave. (Srpska pravoslavna crkva ima SAMO JEDNU narodnu kuhinju u Beogradu!!!) Pošto je deo tih trupa prolazio njihovom zemljom, Grci su okretali saobraćajne znakove i tako su NATO kamioni lutali Eladom da bi što kasnije, ili idealno nikada, stigli kod nas da nas ubijaju. Sećam se jedne žene koja se preprečila nasred puta u svom tek kupljenom mercedesu. Iz kola je glasno poručila komandantu karavana koji je krenuo u Srbiju: − Samo preko mene mrtve!

Iste te godine izmestila sam roditelje u Grčku, onda kada su mi javili da je majka prestala da uzima hranu. Mogla sam, jer sam mogla da imam posao u Americi, pa sam mogla i da platim „veliki transport“. A tamo smo dobili status izbeglica iako ga nismo tražili. Šetamo tako otac i ja obalom u malom mestu Orfani gde nas je smestio moj grčki ujak. Naiđemo na kafanicu i otac predloži da popijemo po jedan frape.

− Ma kakav frape! – odmahuje gazda koga smo videli prvi put u životu, ali smo zato mi njemu bili poznati zahvaljujući „Radio Milevi“. Tačnije – zahvaljujući pojmu koga nema u tekstovima novinarke, profesorke i mnogim delima „od državnog značaja“ – solidarnosti.

− Sada ćete lepo da sednete, pa da večerate sa mnom i sa mojom ženom! Što vam duša želi – samo recite! I nemojte da se posle svađamo oko plaćanja – nema plaćanja! Kod mene će Srbi da jedu besplatno i tačka!
− Pa, šta ćemo da radimo? – pitam oca šapatom.
− Ništa. Idemo da večeramo, čovek nas lepo zove.
− Ali ja imam pare za to, nema smisla. Uostalom, nismo ni imali nameru da večeramo.
− Ne smeš da uvrediš čoveka – reče moj otac istim onim mirnim glasom koji je pohvalio džeparoš s početka priče odajući mu priznanje – „kao čovek“.

Te večeri smo bili presiti. Ali je zato grčki domaćin bio najsrećniji čovek na svetu bilo kog poretka. Nahranio je svoje ljude. I namirio mikrokosmos na kojem sve počiva.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedintumblrmail

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.