PEPELJUGE

Jaooo, procurila slavina, svaki čas nešto! Nerviramo se ko kreteni, a u stvari, stvari se najnormalnije ponašaju. U skladu sa cenom, datumom i mestom proizvodnje. Nama, koji očekujemo da kineska slavina traje ne samo duže od godinu dana, nego bar večno, nema pomoći. Što se nje tiče, ponekad je dovoljna samo nova gumica, pa da ponovo bude funkcionalna. U prevodu na srpski: Kao nova!

Komšija Miša priskočio upomoć, ispomažemo se, što se kaže, jer ko danas ima pare za bilo kakvu stručnu pomoć? Obišao sve beogradske pijace, potom zapalio u Pančevo i tek tamo iščačkao gumicu te neke retke veličine. Sav ponosan, došao da majstoriše. Ni ova nije baš taman, da joj milu nanu kinesku! – nabija on tu gumicu, s oproštenjem, pijemo kafu i ćaskamo. I kako to biva kod vrste u odumiranju zvane Beograđani, začas se ispostavi da smo se družili sa istom ekipom iz Palmotićeve. Mislim na stanare iz te ulice, mada, da je gumica bila tvrđa, lako je moguće da bismo izlicitirali i nekoga iz Zavoda. Srećan Miša, srećna ja! Hvala do neba toj gumici koja nas je vratila u te divne dane!

Iz ove perspektive, svaka prošlost je zlatno doba. Još smo pri čistoj svesti, znamo da objektivno nije tako, ali uspomene su čudo, prave zavodnice! Našminkaju se za tili čas, i ona najgora ispadne lepotica! Bude lepo neko vreme, dok ne procuri sadašnjost i sve pokvari.

− Umrla Ljiljana?! Ma nemojte! Pa kad? Baš sam pre neki dan sreo njenog brata od tetke, ništa mi nije rekao. Znam da je bolovala, da je bila u grdnim problemima…
− Jeste. Od njih je i umrla.
− Čuo sam da se propila? Znate, u našim godinama…
− Ma, manite vi to, komšija Mišo! Alkohol je najčešće posledica, a ne uzrok. Prvo su njeni, onako otmeno, građanski propali. Onda je ona rintala u nekoj knjižari, u tri smene, godinama. Pa se pojavila neka „nečija“ i tako Ljiljana popije otkaz. Bilo je tu još mnogo toga, da ne pričam, strašno sam se potresla. Nikako ne mogu da poverujem da je nema, toliko sam je volela, ma šta pričam, zauvek ću je voleti! Šezdeset i prvo godište, samo dve godine starija od mene, užas. Bar se smirila, nadam se, njena napaćena duša, a šta će sa nama biti i kuda sve ovo vodi…

Vidi Miša da sam se načisto sroljala, žao čoveku. Kakav bi to komšija bio kada ne bi umeo da razgali!

− A je l’ ste poznavali možda Emanuelu, iz iste zgrade?
− Bože dragi, kako da nisam! Išle smo zajedno u Prvu ekonomsku školu, u doba usmerenog. Sećate se te šuvarijade? A ona, ona je bila totalni lik, cirkus! Uđe tako jednom na pola časa, mislim da je bilo računovodstvo, ne pada joj na pamet da se izvinjava što toliko kasni, smeje se onim neodoljivim smehom. Uvek spremna na zezanje mrtva hladna kaže profesoru: „Vil ju puš maj kar?“ Popadasmo! I profesor se smejao.
− To je ona! Eto, momentalno sam je prepoznao!
− Nego, ako nije trač, njena majka je držala javnu kuću u toj zgradi? To mi je rekla sama Emanuela, ona ništa nije krila, doduše, malo je i reklamirala tu kuću. Pa da, u školi. Nema odmora kada je reč o najstarijem zanatu.
− Svašta je tu bilo! Tačno je. Radile su u toj kući ona, njena majka i sestra, a povremeno bi se pojavila još neka „radnica“. Na primer u vreme onih takozvanih samita na vrhu ili kako se to već zvalo…
− Znam. Pričala mi pokojna Ljiljana da joj je jednoga dana neki Iranac u gaćama pozvonio na vrata – pogrešio sprat. Mada, dolazila je kod njih i naša vrhuška…
− Kako da ne! Svojim očima sam ih viđao. Što se kaže, samo na televiziji i kod Emanuele! Šou! Ekipa iz kraja je umirala od smeha.
− Naravno. I mi u školi smo crkavali od smeha, za nas je ona bila lik iz Almodovarovih filmova, iako tada nismo znali za Almodovara.
− Eee, draga moja komšinice, mi smo se tada smejali njoj, a sada se ona smeje nama! Odnosno, ona, sestra i majka.
− A što? Šta se desilo? Da nije i ona…
− Ma kakvi! Živa je da življa biti ne može! Vaša školska drugarica je sada prava gospođa!
− ?
− Da, da. Uživa švajcarsku penziju! I to baš uživa, doslovno, vidi se na njoj. I nju sam sreo pre neki dan.
− A, ako smem da pitam, kako je došla do te penzije?
− Radom! Što jeste, jeste. Radila je mislim nekih dvadesetak i kusur godina kao striptizeta u jednom klubu u Švajcarskoj. Sve legalno – papiri, osiguranje, na kraju i penzija. Tako oni to rešavaju, a ne da gomilaju socijalne slučajeve sa doktoratima.
− Pa da li je moguće…
− Moguće, majku li joj… kinesku! Namučila me, ali sam je pobedio! Pogledajte kako radi, kao švajcarski sat! A? Šta kažete?
− Komšija, bez teksta sam. Je l’ može sada jedna ljuta, domaća?
− Jašta!

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedintumblrmail

5 Comments

  1. Brankica
    ·

    Da je Pepeljuga brinula o komsiluku, tesko da bi uopste stigla do dvorskog bala. Tuzio bi je kucni savet zbog unosenja kabastog povrca, glodara i krupnih domacih zivotinja u dvoriste, a i vilinska kuma bi popila prijavu zbog uznemiravanja komsiluka specijalnim efektima 😀
    Eeej, nase bajke su malo drugacije, zar ne? Devizna penzija, posteno zaradjena licnim angazmanom u industriji zabave 😉
    Pravi komsiluk, izumire; Onih sto su nam “vrata do” ili sa “sprata ispod” i koji uskacu da pricuvaju dete, poprave slavinu ili donesu novine i hleba kad je napolju led, sve je manje…. ta prirodna “organska” solidarnost se usrdno zatire. Pretvaramo se lagano, na zalost, u ravnodusne sustanare i slucajne prolaznike. Greota….

    Reply
    1. Ariel
      ·

      Hvala, Brankice, što sa nama deliš svoje uvide! Volela bih da (ti) i drugi odgovore/odgovaraju, ne samo ja. I to bi onda bilo ispunjavanje suštine ovog bloga.
      Duhovito provlačenje bajke kroz našu sadašnjost koja je neka vrsta antibajke. E, svašta bi tu bilo da je Pepeljuga ovde! Za početak, novi brend cipela sa njenim imenom i cenama koje sebi mogu da priušte samo ‘gospođe’ u ovom društvu. One što ne znaju koliko pari cipela poseduju, što kažu da su prestale da broje kod 300, a kad se samo setim novinskih članaka o supruzi diktatora Markosa…
      Potom, za advokate bi ona bila sladak zalogaj! Rado bi branili dete zlostavljano u porodici, pod uslovom da princ plaća njihove honorare. Itd.
      Srećom da još postoji taj pravi komšiluk, kako kažeš! Izumire, ali nije umro!

      Reply
    1. Ariel
      ·

      Što kaže ovaj naš narod koji ima iskustva mnogo više nego što bi želeo: Komšija je ko košulja!

      Reply

  2. ·

    Vidim da su nam najbliži komšije da nam dođu svaki čas pomognu u bilo čemu čak od komšije čujemo i novosti jer se napolje ne izlazi bez preke potrebe jer smo svi dekintirani i to nam daje da smo baš nervozni,ja kažem neka su nam komšije žive i zdrave pa i mi opstajemo pored njih.

    Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.