RODI ME, MAJKO, PA ME BACI U ĐUBRE!

Srbija ima svoje more – iseljeničko. Talasi su nekada veći, retko kada manji, ali struje ne jenjavaju, nose tamo daleko, što dalje. Smenjuju se njihova imena – rat, besposlica, siromaštvo, nezadovoljstvo, ali njih lako zaboravlja od pamćenja duža istorija odlaženja.

Lena je imala stalni posao, što se ovde smatra privilegijom koja se stiče ili uz pomoć roditelja, ili teškom mukom. Lena je pripadala onom većinskom delu stanovništva – pretplaćenom na patnju. Bila je paradigma borca. Njen najveći uspeh je nesumnjivo sin Lazar koga je besprekorno odgajila, sama, razume se. Lazarev otac, inače skromno nadareni dramski pisac, nije sebe video kao lice koje se često pojavljuje u tom komadu.

− U ovoj zemlji je veliki rizik zaljubiti se! – rekla je jednom Lena koja se nikada nije žalila. Sudbinu mučenice nadigrala je karakterom ratnice. Važno je imati plan, znati šta radiš, dati sve od sebe. I pre svega voleti! Energija ljubavi nema premca. Obožavala je Lazara, nije postojala ta tegoba kojoj se zbog njega ne bi unela u lice, a pri tom nije kalkulisala sa izrekom da sreća prati hrabre – uvek usredsređena na cilj.

Jednoga dana, koji je delovao kao običan, dakle, redak dan bez nekog dodatnog zapleta, Lena i Lazar su još pomalo sneni ušli u svog „jugića“. Na putu do njegove škole, potom do njenog posla, uvek bi zastajali pored kontejnera da se oslobode đubreta od juče. I toga dana Lena je psovala dok je odizala prljavi poklopac. Utom joj se učini da nešto čuje i ona naćuli uši. Podsećalo je na jaukanje, stenjanje … nije mogla da odredi poreklo tog zapomaganja, niti je htela da gubi vreme u razmišljanju. Uronila je u naslage đubreta i počela odlučno da kopa. Prvo što je ugledala bile su njene oči! Taj strah u očima šteneta upamtila je kao neprevaziđenu sliku straha od smrti. Kuče je bilo polumrtvo.

− Šta misliš? – bilo je to samo retoričko pitanje upućeno Lazaru, dok je zakratko držala izlomljeno kučence iznad plastičnih kesa.
− Zvaćemo je Niki! – odgovorio je Lazar i odmah se uputiše u veterinarsku stanicu.
− Ako preživi, biće to čudo – rekao je veterinar.
− Onda neka bude čudo! – Leni nije bio stran naredbodavni ton.

Niki je bila srećna kuca. Stalno je pokazivala zahvalnost, za svaki obrok, maženje, igru, nežan pogled. Nije ni morao postojati neposredan povod, bila je oličenje radosti življenja. Iako niko to od nje nije tražio, Niki je uživala u uzvraćanju ljubavi možda čak i više nego u neizmernom voljenju koje su pokazivali spram te crne kovrdžave loptice. Obožavali su je. Otkrila im je šta je radost unevši je u njihov život. Prava radost. Ona sa kojom se budite, zbog koje želite da se probudite!

S jednim od tih dana, kada su majka i sin na putu do škole i posla svraćali do kontejnera, došao je rat. Nije izostala ni ratna svita – besparica, nestašice životnih namirnica, ulični i organizovani kriminal. Nastupio je onaj veliki talas s početka priče. Ratno sposobni bežali su glavom bez obzira i ubrzo su počele da se pronose glasine kako će vojna policija regrutovati klince. Lazar je imao samo petnaest godina. Za Lenu nije bilo dileme!

Tampa je čuveni srpski grad u Floridi. Namrgođeni ujak čekao je na aerodromu. Čim ih je video, počeo je da viče i da maše rukama nemušto ali nedvosmisleno poručujući: Marš, bre!
− Da li si ti normalna?! – dreknuo je na Lenu. − Nije ti dovoljno što sam pristao da te primim sa detetom, nego si povela i džukelu! Ili nazad u Srbiju, ili da daš to čudo na usvajanje! Ako je neko dovoljno lud da uzme tu rugobu!

Američka gospođa je insistirala na ugovoru. Lena je plakala dok je potpisivala da svojevoljno ustupa Niki na doživotnu negu ženi koju vidi prvi put. Plakao je i Lazar, ali njegov brat od tetke, vršnjak Džordž, uzeo ga je pod svoje i Lazar je ubrzo sve zaboravio očaran okeanom rep muzike, skejtborda, koka kole, hamburgera… Amerika je velika igraonica, a on je tek tamo shvatio da je još dete.

Ujak i Lena su po čitav dan vodili politiku i svađali se. U Americi ima mnogo vremena, ponekad i previše. Jednom su ugostili Leninog nesuđenog muža koji nije bio „čak ni za papire“. I dok su se u srpskom parlamentu poslanici svađali uglavnom da bi zamajavali narod, Lena i ujak su, usled viška vremena, vodili pravi rat oko toga ko zaslužuje da vodi Srbiju! Tresla se Tampa! Čudili su se čak i Srbi – što je mnogo, mnogo je.
− Idemo kući! – sin je znao da sa tim majčinim tonom nema pregovora. Neumoljiva je bila i nova vlasnica Niki: − Ja imam ugovor! Kraj priče!

Jedan filozof kaže da je karakter sudbina. Drugi, pak, da sudbinu određuju i društvene okolnosti. Mi živimo u podneblju stalne agonije preživljavanja i retko kada imamo vremena i volje da čujemo tuđe mišljenje. Ne stignemo da formiramo ni svoje, jer talas svakodnevlja vitla našim životima – do posla, do kontejnera, dalje od rata… Koprcamo se od rođenja do kraja.

Nedugo pošto je taj rat utihnuo, ugledala sam Lenu u čitulji. Lazar se rano oženio, spazila sam suprugu potpisanu među ožalošćenima. Prija mi da zamišljam Niki kako trči po pokošenom travnjaku. Zahvalna i srećna. Ona je tugu ostavila u onom đubretu onda kada je shvatila da i posle kontejnera ima života. I nastavila da voli sve one koji je vole, svaki poklonjeni dan i čas. Tuga je veliko gubljenje vremena, mada često jača od razuma. Niki bar može da se prepusti impulsima. Njena vedra narav je zaista postala sudbina. Sreća je biti ono što jesi tokom čitavog svog malog veka. Život se produžava življenjem. A njegov talas snažno odguruje taj trenutak kada i filozofi odaju počast nemosti.

(objavljeno u „Politici“ 15. februara 2015)

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedintumblrmail

4 Comments

  1. Brankica
    ·

    Negde sam jednom pročitala da psi mogu da vide i osete Božansko prisustvo na ovom svetu, da oni nisu izgubili dodir sa beskrajnom ljubavlju i milošću Božijom, da je prava sreća – sreća pseća 🙂
    Pse je lakše voleti nego ljude.
    A opet ljudi ubijaju pse, bacaju ih u kontejnere, muče i sakate, uporno potirući ljubav i svetlost svoje duše…
    Ljudi doduše, to rade i drugim ljudima, svakodnevno i bez mnogo osvrtanja. Jesmo li ravnodušnošću sebe osudili na večiti mrak?

    Reply
    1. Ariel
      ·

      Hvala na komentaru koji i te kako podstiče na razmišljanje!
      Ne znam da odgovorim na to pitanje, ne znam da li bilo ko može?
      Ljudi negde grdno greše, to je izvesno. Moje iskustvo je takvo da sam tokom ovih šarmantnih 50 i kusur godina upoznala za mene iznenađujuće mali broj pravih ljudi, da ih tako nazovem. Tačnije – bića. Onih koji raspolažu Umećem voljenja. Nisam razočarana samo zato što to ne očekujem od ljudi, a oduševim se kada nađem.
      Što se ljudskog šara tiče, bliska mi je ona Balzakova opaska o tome da svi ljudi liče na neku životinju. (izvinjavam se onima koji će reći da vređam životinje, mada to radi i pomenuti pisac:)) Te tako, upoznah i ljude-pse. Sve što mogu da kažem jeste do ta su oni po mom ukusu. I da je velika sreća što se ukusi razlikuju! Blago onima koji umeju da vole. Toliko, a volela bih da pročitamo i druga ili drugačija mišljenja.

      Reply
  2. Suzana
    ·

    Naravno da me je prica raznežila. Zbog slučajnih ili namernih podudarnosti. Ili zbog njene univerzalnosti. Zar sreca zaista može da bude samo negde “tamo daleko”?

    Reply
    1. Ariel
      ·

      Hvala najlepše na komentaru.
      Što se tiče tog večnog pitanja – gde je sreća? – čar je u tome što svako mora sam na njega da odgovori:) Kuca Niki ju je našla u kontejneru. Za nekoga je sreća Diznilend, why not? Čar je u stalnom traženju, povremenom nalaženju, bar za mene. Bilo bi zanimljivo pročitati mišljenja i na ovu temu. Javite se!

      Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.