ARIEL

Zamisao ove kolumne je da ona u najvećoj mogućoj meri bude o nama, da se prepoznajemo u zajedničkim temama sa kojima moramo da živimo i da ne pristanemo na ćutanje! Za početak, prećutkivanje i potiskivanje je nezdravo. Pričajte, kukajte ili hvalite, pevajte ili zviždite, šta god – samo nemojte da pristanete na mrtvu tišinu!

To što sam pisac u ovom slučaju je najmanje bitno. Moja potreba za kolumnama jeste pre svega potreba za opštenjem, za komunikacijom koja je došla na nivo „ugrožene vrste“. Ljudi ćute i muče svoju muku u sebi iz raznih razloga. Ima finih ljudi koji neće da opterećuju druge, ima ljudi kojima je svega dosta i koji su intimno odustali, takođe, ima ljudi koji objektivno nemaju snage. Nađite snagu! Ona postoji u vama! Snaga se obnavlja – čim progovorite, dobićete energiju da govorite još više.

Sve češće se čuje kako je sve propalo i nema smisla pružati otpor. Ne znam. Najiskrenije ne znam. Samo znam da je svako biće živo dok pulsira i da ima smisla boriti se – za život. Ljudima su uskraćeni mnogi odbrambeni mehanizmi kojima raspolažu životinje, a dat im je govor. Po mom i uverenju i iskustvu, govor je način opstanka. Kritika nije obavezna, možemo i da hvalimo, i da slavimo, ne samo da možemo, nego i treba! Ali najvažnije je da se ne uvlačimo u svoju ljušturu i da sebe žive na taj način sahranjujemo.

Ovo zvuči kao manifest – izvinjavam se zbog toga. Javite se, dopunite me, kritikujte, pohvalite, opovrgnite, nebitno – samo nemojte da odustajete. Vremenom možete postati grupa prijatelja. Da li uopšte treba podsećati koliko je prijateljstvo danas retko? A tek koliko je nasušno!

Reč, uzvik, lavež, pohvala, zvižduk, pesma – sve ono za šta smatrate da ima smisla.

Pozdrav od dobrog duha Ariela!