TATA, KUPI MI AUTO

Zamislite tinejdžera čiji su roditelji multimilioneri, a njegova jedina rođendanska želja glasi: Da se provoza „običnim“ avionom i da vidi kako izgleda aerodrom!

Preko 90% svetske populacije ovako nešto može da doživi samo u mašti i to u slučaju izrazite inspiracije. No, nije prvi put da se stvarnost pokaže kao moćniji umetnik od bilo kog pisca, filmskog stvaraoca… Taj dečak postoji! Nekako oklevam da kažem da je autentičan, ali svakako nije reč o Kaju koga je zarobila Snežna kraljica u istoimenoj bajci. Reč je o sinu jednog od pripadnika samo 10% „vlasnika novca“ na čitavoj planeti, a koji, sin, neodoljivo podseća na princa iz Kalderonovog speva „Život je san“. Tužna je ta blizanačka sličnost sa mladim princem koga otac drži u podrumu kako bi ga „zaštitio od okrutnog sveta“.

Ovakvim primerima Robert Frenk (Robert Frank), američki novinar u penziji (ergo, stanovnik Floride), u knjizi „Ričistan“ (Richistan) dočarava realnost virtualne države „rase multimilionera“, a koju je on iz bolno jasnog razloga nazvao tako kako ju je nazvao. U toj državi žive ljudi čije je bogatstvo za kratko vreme dostiglo apstraktne, možemo reći perverzne dimenzije. Jedan naslednik, što će reći jedan klinac, sin bilo kog stanovnika Ričistana, još kao dete poseduje imovinu koja je nadmašila ukupno Rokfelerovo bogatstvo.

Sve ima svoju cenu, pa tako i novac. Cena uživanja u opisanom imetku jeste zabrana napuštanja virtuelnih granica Ričistana! Tamo, pak, tiho ali beskompromisno vlada neprestana pozornost, česta potreba za kamuflažom (nikome od njih ne pada na pamet da se među „ljudima“ pojavi sa „roleksom“ ili nekim sličnim „obeležjem rase“), najviši stepen bezbednosti podstaknut realnim strahom od otmica ili nekog još goreg vida iskaljivanja gneva „onih drugih“. Ričistanska deca nikada neće ići u bioskop, zoološki vrt, neće se igrati u gradskim parkovima. Neće ni znati da postoje neka druga deca osim one, kako mi to vidimo, klonirane po istom kalupu. Ukoliko neko od njih izjavi da samo to želi za rođendan − „da jednom vidi ono obično“ – armija telohranitelja će najpre „isprazniti objekat“, a da bi ga potom do u milimetar popunila svojim naoružanim kabastim telima.

Potonuli u živo blato svojih problema – kako da se prehranimo, lečimo… − retko pomišljamo na to kako zapravo žive današnji bogataši. Za nas je normalno da u najmanju ruku ignorišemo neke njih koji su, usled dramatičnog poremećaja tokova novca, nekoliko svetlosnih godina daleko od onih bivših bogatih „što samo ponekad plaču“. Robert Frenk piše dokumentaristički. Njegov cilj ni u kom slučaju nije „sirotinjska uteha“. Još manje mu je stalo da nas gane zatočeništvom ovih samoizolovanih jedinki koje žive u svetu u kojem su i oni sami „finansijski stranci“. Frenk, u stvari, na osnovu proverenih činjenica pokušava da pojmi razmere i moguće posledice ove patološke pojave.

Ne bih volela da me neko pita zbog čega me je privuklo ovo štivo. Pojma nemam! I sama se čudim. Od sebe bih očekivala da prema Ričistancima osećam nešto iz repertoara: zavist, prezir, mržnja, nezainteresovanost u najboljem slučaju. Ipak, zbog nečega se ponekad pitam da li bih mogla da živim kao majka koja u svakoj sekundi svoga života strepi da će joj kidnapovati dete, podmetnuti eksplozivnu napravu u automobil, ili da oštro oko snajpera sve vreme vreba sve one koje volim. I tako doveka. Pitam se da li bih mogla da uistinu koristim toalet koji je pod video nadzorom?

Mi smo rasli i potom živeli u vremenu kada svet bogatih nije isključivao onaj drugi i obratno. Progoni me utisak da sam živela pre najmanje sto godina. Primećujem da se često pitam jesam li uopšte živela, ili je to bio san? I odakle mi taj napev „Tata kupi mi auto“ od koga sada pamtim samo stih „i narandže dve“?

Jesam li konačno i ja s uma sišla? Možda je to jedini način da se odmorim od sveta koji funkcioniše po A i B sistemu? Bez mogućnosti izbora – podrazumeva se. Da li je film „Elysium“ naučna fantastika, kako je zvanično etiketiran, ili povratak realizmu? Jelisej svakako nije, bar ne raj za mene. O paklu se ne pitam. Pitam se ima li neko koliko-toliko argumentovan odgovor na pitanje kuda srlja ovaj svet? I nastojim da se što manje pitam…

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedintumblrmail

2 Comments

  1. jaca
    ·

    Seti se priče o Budi dok je bio princ Sidarta. Otac ga je držao pod staklenim zvonom. Kad je izašao u svet, shvatio je da postoji patnja i postao Buda svakako ne na radost svog oca. Zato bogati očevi i drže svoju decu podaleko od nas;)))

    Reply
    1. Ariel
      ·

      Ako nas mladi poklonici Džastina Bibera, ferarija i ostalih Armanija vode u budizam – ne žalim!!!:) Uostalom, mali smo mi da bismo naslutili puteve Gospodnje popločane dijamantima. Nego, bojim se tog momenta kada izađu među svetinu – da ne uginu od razočaranja…

      Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.